Поправни испит за српско правосуђе је, дакле, у току: радна група, пренела је Политика 16. новембра, кроји нову судску мрежу, којом се предвиђа отварање нових 37 судова до краја године. Али и укидање постојећих, међу њима и судске јединице у Сопоту.
Због чега би укидање суда у Сопоту имало лоше последице за скоро 50.000 житеља приградских општина Сопот и Барајево? Одговор на ово питање верујем да би помогао надлежном телу и институцијама да преиспитају ту штетну намеру. Тим пре што управо у овој години ми, грађани Сопота, обележавамо 185 година постојања нашег суда.
Историјски, први суд у београдској нахији формиран је 1827. године указом књаза Милоша у Рогачи, Општина Сопот. О томе је Вук Караџић записао „Будући да је људима из целе Београдске наије доста далеко ићи у Београд на суд, зато се магистрат ове наије лане намести у селу Рогачи, а у Београдској се канцеларији држе само два-три човека ради договарања с Турцима, и уз то суде Београђанима“.
Од Милошевог времена наовамо, у Сопоту је основан Срески народни суд 1945. године, затим Општински суд од 1960. године, а реформом правосуђа из 2009. године постаје судска јединица Другог основног суда у Београду. Надлежан је за општине Сопот и Барајево и у истом је рангу као судске јединице у Обреновцу, Лазаревцу и Младеновцу. На тај начин правно је уобличено фактичко стање да две суседне општине имају суд за своје грађане. Грађани Барајева и раније су, док је за њих био надлежан Пети општински суд, део правних послова завршавали у Општинском суду у Сопоту. То им је било једноставније и брже.
Наравно, након последње реформе у многим општинама, па и у нашој, било је потешкоћа у функционисању суда, али сматрам да је у питању више био проблем руковођења него организације. Проблем је био у сталном путовању судија, недостатку овлашћења код управитеља судских јединица за вођење судских јединица, као и утврђено седиште Другог основног суда, које се налазило у Палати правде, ван територије за који је надлежан.
И уместо да се споменуте тешкоће отклањају, како је обећано, идеја радне групе је да се суд у Сопоту укине. Да се његове надлежности пребаце на суд у Младеновцу, а да странке из Барајева путују у Београд. Уколико се овај план оствари грађани Сопота и Барајева, посебно они са обода наших општина, први пут после скоро два века путовали би и по педесетак километара како би завршили макар и најједноставнији правни посао.
На страну то што Општински суд у Сопоту има укњижених 400 м2 сопственог простора, одличне услове за рад, уз помоћ Општине адаптиране суднице и кабинете, уведено централно грејање, средства за обезбеђено инвестиционо одржавање из општинског буџета…
Када је реч о ранијим систематизацијама радних места, Општински суд у Сопоту је имао седам судија са председником суда, а последњих година, пред реформу, шест. У случају повратка свих судија што се може очекивати по предстојећим одлукама Уставног суда, суд би имао довољно судија по утврђеним критеријумима Министарства правде и државне управе. Дакле, ни ту не постоји разлог за укидање суда.
Ни критеријум броја предмета пред судом у Сопоту не даје повода радној групи да га прецрта из нове мреже судова. Имајући у виду постојеће и раније стање броја предмета за општине Сопот и Барајево може се очекивати довољан број предмета предвиђен законом.
Наше две општине заузимају површину од скоро 500 квадратних километара, са око 50.000 грађана, 16.000 домаћинстава и око 12.000 викенд кућа, чији власници из Београда и целе Србије заштиту својих права остварују код суда у Сопоту.
Због свега побројаног, став је наших грађана, важно је да сачувамо суд у Сопоту. Према предлогу радне групе који је преко штампе незванично достављен на увид за грађане општина Сопот и Барајево предвиђено је решење горе од претходног. Због тога су наши грађани и институције од општинских власти захтевале да се организује својеврстан референдум на коме би се Барајевци изјаснили да не желе да се суде пред судом у кругу двојке, а Сопоћани у Младеновцу. Кажу: „Ако могу Топола, Рача, и Аранђеловац, зашто и ми под Космајем не би имали свој суд и због чега покушавају да нас раздвоје? Зашто Београд у којем живи трећина становника Србије има тако мало судова?“.
С обзиром на време у коме живимо, свакодневне тензије и различите интересе, охрабрујуће је за народ да је подигао главу, да има своје циљеве и јединство у захтеву да се за градске општине Сопот и Барајево формира основни суд у Сопоту. Остварење тог заједничког циља у својим писмима адресираним на све релеванте институције и појединце у Београду затражили су: градске општине Сопот и Барајево, општински одбори свих политичких странака, Српске напредне странке, Социјалистичке партије Србије и Демократске странке Србије, адвокати из Сопота и Барајева, као и запослени из судске јединице у Сопоту. На корак смо од одлуке да одржимо заједничку седницу скупштина општина Сопот и Барајево, и распишемо референдум на коме би се нађи грађани изјаснили о подршци овом предлогу.
Своју позицију председника Општине у овом случају могу представити на неколико начина. По завршетку студија определио сам се да живим и радим на простору где су ми корени, у Сопоту. Као дипломирани правник који је део радног века провео као судија за прекршаје у Сопоту, увиђам значај судства на овом подручју кроз његово приближавање грађанима и стварање адвокатуре као посебне службе. Као јавна личност и вољом грађана председник у непрекидном мандату од 23 године, дужност ми је да чујем проблеме својих грађана и да их на одговарајући начин каналишем према вишим органима. Посао ми је да саслушам њихове проблеме посебно у последњих петнаестак година колико траје настојање државних органа ка централизацији институција. Посебно у Београду општине су изгубиле своје надлежности: у урбанизму, убирању сопствених прихода, вођењу матичних књига, одржавању локалних путева и улица, а остале су и без имовине. У Граду се, на невољу наших грађана, одлучује да ли ће се бушити нови бунари и градити водоводна мрежа, а ништа у последње три године није урађено. Град одлучује које ће улице асфалтирати и које ће чистити. Пре коју годину када се кроз завејана подкосмајска, сопотска и барајевска села није могло проћи, позвао сам путаре чије је седиште у центру града а они кажу: „О каквом снегу причаш, када је на Теразијама сунчано?“. Путеве до наших села сами смо те године очистили, а наук да се са Космаја боље види центар Града него Космај из центра важи и данас. Као по Његошу: „Ко на брду ак’ имало стоји, више види но онај под брдом“.
Охрабрују најаве децентрализације у Београду и Србији. Спремни смо и ми у Сопоту да у оквиру својих могућности и надлежности радимо што боље и да у овим тешком времену помажемо народу и држави да изађе из кризе. Најмање што можемо је да омогућимо грађанима да и ван центра Београда живе и раде, да имају одговарајуће органе и институције државе и да развијају снажну локалну самоуправу.
Захтев локалних самоуправа и грађана Сопота и Барајева за формирање Основног суда у Сопоту је само једна од коцкица у том мозаику будућег развоја Србије и за то се залажем.
Аутор: