Мештани села Ропочева и варошице Сопот, све до 1936. године, на службу су ишли у цркву у Неменикућу. Њихове молбе, упућене Конзисторијуму, Министарству просвете и црквених дела и лично кнез Михаилу, да им се дозволи да имају пароха и цркву, нису наишле на разумевање.

Године 1926. група од двадесетак угледних домаћина из Ропочева на челу са Радојицом Мајсторовићем оснива Одбор за подизање цркве, који потом оснива црквени фонд.

Неменикућка парохија подељена је 1934. године, којом приликом су села Ропочево и Ђуринци и варошица Сопот образовали засебну парохију, Ропочевско-сопотску.

На иницијативу Радојице Мајсторовића, тадашњег председника црквеног одбора и председника Општине Ропочевачке и уз подршку свештеника Милована Михаиловића, 28. јула 1934. године, сазван је збор грађана Ропочева, Сопота и Ђуринаца, и том приликом изабран нов заједнички одбор за изградњу цркве и одлучено да се одмах изврше припремни послови за градњу.

Пројекат за цркву изградио је архитекта Василиј Андросов, руски емигрант рођен у Одеси. Радивши у Министарству грађевина, Одсеку за богомоље и јавне споменике саградио више од седамдесет цркава и спомен обележја у Југославији између два рата.

1935. године црква је озидана и покривена, а завршни радови, иконостас, поплочавање и др. извршени су 1936. године.

У цркву је уграђена плоча са именима 215 људи који су изгинули у ослободилачким ратровима од 1912. до 1918. године.

Опонашајући српско средњевековно зидно сликарство, иконе је радио академски сликар Александар Дикиј.

Патријарх Варнава, у новембру 1936. године осветио је цркву.

Црква у Ропочеву, сада у Сопоту, посвећена је празнику Вазнесења Господњег. Подигнута је стилу и традицијама моравске школе српских средњовековних цркава.