Сибница важи за старо место, које је некада било познато под називом Горња Сеона. Тачна година изградње као и време настанка манастира у Сибници није позната. С’ краја XVI века, у Смедеревском дефтеру број 184, у Београдској нахији код села Сеоне забележен је манастир Пречисте. Очигледно је то био по братству мали манастир будући да је наведен само један монах, али не и мали по имовини, како су годишње дажбине износиле 300 акчи.

Података када је овај манастир напуштен и срушен нема, постоји само претпоставкада је до запустошења овог манастира дошло у првим турским налетима, односно најкасније око половине XVI века.

Почетком XX века, стари манастир посвећен Светој Петки, поново је оживео. Прича се да се Владимиру Влајку Милосављевићу, сибничанину који се налазио на робији, јер је на себе преузео очеву кривицу и казну због убиства човека, једне ноћи у сну јавила Света Петка и рекла му да иде у Сибницу да нађе мошти светитељске. Након што му се и наредне ноћи јавила са истом поруком, он је сан испричао управнику затвора. Мислећи да се ради о неком преваранту управник га је отерао. Међутим, након што је овај догађај испричао својој супрузи, она га убеди да пусти Влајка да покуша пронаћи гроб и мошти Светитеља. Након што се 1924. године, Влајко вратио у Сибницу, у трагању су му поред чобанина Јовице Ристивојевића, помагали и други сибничани. Када су већ одустали од трагања, Влајку се Светитељка поново јави у сну и објасни му где да копа. На указаном месту наиђоше на зидове неке грађевине, а унутар зидова мошти, за које је Влајко већ спремио ковчег. Влајко је од своје куће пренео стару зграду чатмару која је имала два одвојена одељена. У једно одељење су сместили ковчег, а по зидовима су окачили њима доступне иконе и друге свете слике.

20. марта 1988. године, Сибничани су основали Главни одбор за обнову, односно изградњу манастира. Земљиште површине седам ари уступила је Зора Радовановић из Сибнице, пројекат је урадио архитекта Радован Ристивојевић, а за председника Одбора изабран је Радомир Рака Ристивојевић. Брзо је прикупљен потребан материјал и новац и црква манастирска је брзо саграђена. У средишњем делу наоса у мермерном ковчегу смештене су мошти Светитеља.

Почетком 1991. године, започети су радови на конаку, поправљен је и насут прилазни пут од главног пута до манастира. Основни радови су и завршени те 1991. године.

Црква је била без звонаре и исту је требало доградити на западном делу. Након прекида радова услед рата 1999. године, три године касније црква је добила звонару.