Свечаност поводом обележавања 215 година од Првог српског устанка, одржана је код споменика војводе Јанка Катића у центру села Рогача, надомак Сопота, у месту одакле потичу четири војводе Првог и Другог српског устанка и где су почеле прве борбе са Турцима после одлуке у Орашцу о дизању Устанка. Ову свечаност заједно са општином Сопот, организује СУБНОР Београд, удружење које гаји традиције свих ослободилачких ратова.

Јан­ко Ка­тић је био у кру­гу љу­ди ко­ји су ор­га­ни­зо­ва­ли Пр­ви срп­ски уста­нак, и верује се да је био један од најближих Карађорђевих сарадника. У Првом српском устанку одмах после одлуке у Орашцу, Космајци су се дигли на оружје. Карађорђе је истог дана са дружином запалио Хан у Орашцу и Раниловићу, а затим продужио у Дрлупу, Рогачу и Стојник.

Затим је заједно са Марком Катићем и Арсенијем Ломом, опколио турке у Сибници, где су већину у борби убили, а неке су и заробили. У том сукобу су пале прве турске жртве, па многи сматрају Сибницу, као место почетка оружане буне у Првом српском устанку. Овај догађај је обележен богослужењем и полагањем венаца, поред спомен чесме, у Сибници, на дан 16.02. када су Карађорђеви устаници напали турке и спалили Хан у Сибници. Јанко Катић је погинуо су селу Крнић уочи Мишарске битке 1806. године.

Народ Космаја је дао, поред Јанка, још три  војводе у Првом и Другом српском устанку. Марко Катић, Јанков старији брат, био је турски кнез, па војвода београдске нахије од 1806. до 1810. године. Марко је учествовао у бици на Мишару, ослобођењу Шапца. Стеван Катић, њихов брат, постављен је за војводу 1810. године. Учествовао је у боју на Тичару почетком јуна 1810. године, који се по величини може упоредити са бојем на Мишару. Имао је дружину од дванаест сталних момака који су га пратили. Последњи, али не и мање битан јесте, Никола Катић који је априла 1813. године постављен за војводу Београдске нахије. Присуствовао је састанку у Рудовцима 5. марта 1815. године са српским старешинама и учествовао у бици против турака на Дубљу 1815. године у којој су турци потучени. Никола је био и судија београдске нахије са седиштем у Рогачи од 1827. године, када је Суд из Београда премештен у Рогачу. Умро је 1833. године и сахрањен у Сибници код цркве поред Јанка Катића. Његови посмртни остаци пренети су 1935. године код Рогачке цркве.