Филмски фестивал у Сопоту одликован Сретењским орденом

Поводом Дана државности Србије, Филмски фестивал у Сопоту, понос житеља наше општине, одликован је Сретењским орденом трећег степена, за нарочите заслуге за Републику Србију и њене грађане у јавним и културним делатностима, поводом 50 година постојања. Ово високо признање уручио је председник Републике Србије, Александар Вучић, а одликовање је примио  Александар Аврамовић, уметнички директор Фестивала.

Пола века Филмског фестивала у Сопоту

 

ЗНАМЕЊА СЛОБОДЕ ФИЛМСКОГ СТВАРАЛАШТВА И НАЦИОНАЛНИ ФЕСТИВАЛ*

(Скице о трајању, симболима и праведној будућности)

 

 

Полувековни јубилеј  Слободарских филмских свечаности у Сопоту је празник стваралаштва и лепих сећања, прилика да се упуте искрене речи захвалности и ода почаст хиљадама уметника и филмских радника  и организатора на племенитој културној и општедруштвеној  мисији, на радост верне бројне публике.  У децембру 2022. навршиће се педесет календарских година филмских радости и оставштини за будућност у „наследство“ прилажемо 50 филмских смотри, уз једну годину паузе (2020), због планетарне корона-пошасти.

 

На сву срећу, у минулих пет деценија, филм је опстао и порастао до некада неслућених висина, а борба за ставаралачку и свеколику слободу никада није престајала и остаће непрестана и вечна..

Ако слобода, као реч, појам и стварност, може да има достојан синоним, срећни смо што макар и мали део тог ореола, заслужује наш фестивал, као поприште  борбе за слободу уметничког стваралаштва и великих учинака  у њој.

„Фестивал у Сопоту је сусретиште са филмовима и ауторима, који су о времену у коме смо живели увек говорили јако отворено и критички. Фестивал никада није био ни свечарски, ни звездашки, да би му то умањило културно-филмски карактер, и то је његова најбоља и највећа одлика.“ (Радослав Зеленовић)

Због тога смо поносни и што симбол нашег Фестивала – „Статуета слободе“, уз мању паузу, траје као признање за слободну уметничку мисао и дела и што је дуготрајно обележје најбољих у филмском стваралаштву.

Наша статуета је 2021. нарасла до статуе, заувек видљиве скулптуре, на најважнијој сопотској локацији, испред биоскопске сале Центра за културу. Овај јединствени споменик слободи и филмској уметности остаће заувек знамење наше културне историје и подседник на изузетно стваралаштво аутора статуете Миодрага Живковића.

Поводом полувековног јубилеја, у вечност стиже још један споменик великану филма. Легендарни глумац, изданак лепоте и снаге Космаја, Велимир Бата Живојиновић, биће на „вечној стражи“ испред сопотске биоскопске дворане, да чува сећања и подстиче на стварање нове историје. Његово име, већ годинама, краси фестивалску награду за најбољу  мушку улогу, којом ће се овенчавати најбољи  глумци садашњих и будућих генерација.

Међу симболе протеклог времена морам да уврстим и дело једног познатог политичара – знаменитог градоначелника Београда Бранка Пешића (1922-1986), „доброг човека из Земуна“. Без њега, вероватно, не би било фестивала или бар не 1972. године. Захваљујући његовом ауторитету и визији, завршена је основна инфраструктура и зграда „дома омладине“ тј. данашњег Центра за културу и савремени биоскоп је био спреман да у децембру прими фестивалске госте и публику.

У знак сећања на поштованог и вољеног руководиоца и његово добро дело, у јубиларном програму је и документарни филм Вука Дапчевића: „Градоначелник“.

У политичкој историји Србије сигурно ће бити забележен рекорд у трајању вишеструких мандата председника једне општине, за сада непуне 33 године (1989-2022), а колико ће још, одлучиваће бирачи општине Сопот. Власник овог рекорда је Живорад Милосављевић. Захваљујући филмском фестивалу и Милосављевићевој љубави и привржености овој филмској манифестацији, наведени рекорд је постао и културна чињеница. Он се укључио у „фестивалске радове“ и пре избора на председничку  дужност, тако да је растао и старио паралелно са фестивалом, од гледаоца до вишеструког челника фестивалских органа. Он је, али стварно, везивна нит и узданица трајања сопотских филмских свечаности. Сигурним кораком ступа у филмску шесту  и „троши“ другу половину седме животне деценије.

 

Симболи остају да вечно подсећају на турбулентна времена последње трећине двадесетог и прве петине двадесет првог века у којима је настао, опстајао и трајао Филмски фестивал у Сопоту.

Прва смотра је била испуњена домаћим, југословенским филмовима (13 наслова). У хроници остају имена најбољих: „најслободарскијим“ филмом је проглашено дело Миомира Микија Стаменковића: „Како умрети“, а „јунакиња“ и „јунак“ Космаја постали су Душица Жегарац (за улогу у филму Франца Штиглица: „Девети круг“) и Фарук Беголи („Како умрети“).

Од свог другог издања, 1973. године, Слободарске филмске свечаности постају међународни фестивал, а знамење награде постаје „Статуета слободе“. Тако ће бити до 21. издања, 1992. године, када је манифестација добила име: Филмски фестивал у Сопоту и  укинута „Статуета слободе“, а награда названа „сребрном траком“!

(Преименовање награде не заслужује ни осврт, нарочито што је грешка касније исправљена.)

Касније ће, до 2022. године,  синтагма: филмски фестивал у Сопоту, бити  поднаслов имена „Софест“.

Прво име „Слободарске филмске свечаности“ није званични поднаслов, али вредносна одредница, свакако, јесте, те се овај аутор њоме користи у том значењу, што се може разумети и као залагање за нормативно регулисање таквог решења.

Фестивал је 1992. је обележила појава и победа филма: „Ми нисмо анђели“ Срђана Драгојевића, који је у српски филм донео нову естетику  и из Сопота кренуо на тријумфалан пут рекордне гледаности и освајања високог места у историји српског филма, на временсој граници нестанка југословенске кинематографије и СФРЈ. (Једино није нестала борба ђавола и анђела, уз несумњиву предност овог првог.)

О  педесетогодишњици Сопота, поносно истичемо и три деценије филма „Ми нисмо анђели“, чији аутор је стигао до „Небеса“ у јубиларном такмичарском програму.

 

Међународни формат Сопота имао је двадест правих и једно изнуђено издање. Настао две године после ФЕСТА, представљао је успешну „копију“: добри филмови слободарске тематике са свих континената и највећи филмски уметницима у гостима: Мелина Меркури, Сергеј Бондарчук, Григориј Чухрај, Коста Гаврас, Николај Бурљајев, Виторио Гасман, који је 1975. у Сопот дошао месец дана после награде за најбољег глумца у Кану… У Сопоту је гостовала и екипа филма: „Бако, друга обала“ из Сенегала (1979). Сведоци тврде да су уметници из Африке били одушевљени пријемом.

Интернационалним учинком, Сопот је заслужено стекао и место на светској филмској мапи. Неспоран је његов допринос југословенској кинематографији  у том периоду јер су домаћи филмови били у равноправној конкуренцији са страним остварењима. Разуме се да је српски филм увек био у „игри“, а последњих тридесетак година у апсолутном фокусу.

 

Само годину дана касније (1993), балкаснски ратни ломови донели су „фестивал континуитета“ (22. по реду) и у хроници је остало записано: „Један дан, један филм – цео фестивал“!

Приказан је филм Олега Новковића: „Кажи зашто ме остави“.

Одисеја Сопотског фестивала је стигла до голготе, а морао је опстати. И опстао је.

Следеће, 1994. године, двадесет треће фестивалско издање последњи пут има интернационалну конкуренцију, више изнуђено, него што се веровало да овај, међународни формат може опстати.

За програм је на домаћој сцени био спреман само филм редитеља Здравка Шотре и сценаристе Гордана Михића: „Дневник увреда 1993“, који је, директно из стварности, донео више него упечатљив мозаик великих патњи недужних људи због санкација светских моћника. Као један од учесника у настанку ове трагичне филмске приче, могу да посведочим да нам нису били потребни статисти за масовне мучне сцене. Ред за хлеб у Чика Љубиној улици и око Народног музеја у Београду снимили смо раније за документарни програм и архиву страдања због санкција.

Фестивалска публика је гледање филма завршила у сузама, а протагонисти: Вера Чукић и Марко Николић су поздрављени као сапатници, а не тумачи филмских улога. Осим награде стручног жирија глумцима и редитељу, жири публике је признање ТВ новости доделио добром америчком филму и те како примереног наслова: „Човек без лица“ у режији Мела Гипсона. И кад смо већ у симболици наслова, приказан је и француски филм: „Све је то због онога“!

 

Следиле су године у којима су фестивалски  програми били у знаку филмова о трагичним ратним страдањима и последицама балканске трагедије: „Вуковар, једна прича“ Боре Драшковића, „Лепа села лепо горе“ и „Ране“  Срђана Драгојевића, „Рат уживо“ Дарка Бајића и други. У том периоду, значајну улогу у компоновању фестивалског програма, како у Сопоту, тако и на осталим фестивалима, имала је Телевизија Београд, чији су ТВ филмови имали леп пријем код публике.

 

Ратна хистерија је кулминирала 1999. бомбардовањем Србије и Црне Горе.

Двадесет осми Фестивал смо припремали под бомбама и сиренама и одржан је у редовном термину, 15-ак дана после престанка бомбардовања.

„Наменски“ је приказан амерички  филм: „Ратом против истине“ (1997). Редитељ Бери Левинсон је окупио одличну глумачку екипу на челу са Дастином Хофманом и Робертом де Ниром да исприча како заташкати сексуалну аферу амаричког председника две недеље пред изборе. Ништа лакше, кренуће у рат против Албаније! Подвала је успела и председник је поново изабран.

Игрице и даље трају и унесрећују милионе људи. И данас. И сутра ће. Филм или живот? Ништа од тога. Само – моћ и новац.

Овај фестивал (1999) ће остати у сећању и по једном ванфилмском чину, примеру хуманости и пријатељства италијанских људи према Србији у невољи.

Наиме, посредством тадашњег представника „Југопетрола“ у Милану Бранка Николића, градоначелница општине Маираго (Италија) Елиза Спинони је сакупила и послала камион хуманитарне помоћи и лично, у друштву супруга и сарадника, дошла у Сопот у време трајања Фестивала. Гости су посетили бомбардована места у околини и Београду и изразили дивљење  филмским уметницима, организаторима фестивала и грађанима Сопота, који су сваког дана пунили фестивалску дворану.

Делегација Сопота је узвратила посету Маирагу и остварена је даља сарадња два града.

 

У  „ровитом“ периоду деведесетих  јавно сам образлагао идеју да треба обновити мостове културне сарадње са кинематографијама бивших република и приказивати њихове филмове на нашем фестивалу, који би, у блиској будућности, могао да буде и смотра EX YU филмова, што ће последњих година, па и у јубиларној, бити делимично  остварено програмом мањинских копродукција. Тиме се чува и традиција двадесетогодишњег интернационалног живота фестивала.

Први филм са EX YU простора у нашем програму је био „Аутсајдер“ из Словеније,1997. године (редитељ и писац Андреј Кошак). Две године касније, приказан је македонски филм Дарка Митревског и Александра Поповског:  „GOOD BYE, двадесети век“, а 2000. хрватски филм Винка Брешана: „Маршал“. Овај аутор ће 19 година касније, на 48. Софесту, за филм: „Која је ово држава“, освојити и лично примити награду за најбољи филм. Мањински копродуцент је био „Зилион“ из Београда, који нам и за јубиларни фестивал прилаже добитника „Злаатне арене“: „Плави цвијет“ , у режији Зринка Огресте. И филм овог редитеља  („Црвена прашина“) био је на програму Софеста 2000. године. После две године, на 31. ФФС, приказани су филмови босанско-херцеговачког „Оскаровца“ Даниса Тановића: „Ничија земља“ и хрватског редитеља Зорана Судара: „Последња воља“. Гледаоци су имали прилику да виде и италијански „Дервиш и смрт“, у режији Алберта Рондалија.

 

Годинама сам се залагао и у пракси иницијално показивао и доказивао да ФФС треба да негује и развија EX YU компоненту и тако реафирмише свој двадесетогодишњи интернационални формат. Разлоге о културној и духовној блискости, проистеклих из вишедеценијског живота у заједничкој држави, и не само из тих разлога, надам се да не треба посебно образлагати. Већ добро трасирана сарадња у мањинским копродукцијама ту потребу оснажује и чини је лакшом за реализацију и то не само са киноматографијама  са EX YU простора.

Уз национално такмичење аутора и продуцената и награде у свим релевантним категоријама за најбоље, имамо јасан концепт, који смо у Сопоту практично применили, осим награда јер за њих нема пара.

А национални филмски фестивал морамо имати, а званично га  немамо јер још није одлучено!

У Правилима ФФС  које је усвојила Скупштина града Београда пише:

„Филмски фестивал у Сопоту, стална манифестација у области културе од значаја за град Београд, је  такмичарски фестивал домаћег филмског стваралаштва.“

Правничким језиком треба:

  • после речи: „Београд“, додати речи: „и Републику Србију“;
  • после речи: „…Београд, је“, додати реч: „национални“ и
  • после речи: „стваралаштва“, додати речи: „и мањинских копродукција српске кинематографије“.

Одговарајући акт треба да донесе и надлежни орган на нивоу Републике.

Уосталом, то је још пре петнаест година, на свечаном отварању 35. Фестивала у Сопоту, најавио покојни Ненад Богдановић, тадашњи градоначелник Београда, актуелног оснивача Фестивала:

„Поздрављајући моногобројне грађане, којима је честитао 35. рођендан фестивала, Богдановић је најавио план да од наредне године ова манифестација прерасте у национални фестивал такмичарског карактера за све категорије филмског стваралаштва.“ (Танјуг, 11. јул 2007).

 

Шест година касније, прослављени редитељ, писац и професор Горан Марковић изјављује:

„ У овој земљи у којој нема много манифестација са дугом традицијом, овај фестивал (у Сопоту, п.а.)  са годинама постаје све значајнији. Знате, треба јако љубоморно чувати ствари, а посебно филмске фестивале који имају прошлост. Знамо да је фестивал у Новом Саду замро, да су Фест и Палићки фестивал интернационалног карактера, и зато је овај фестивал домаћих филмова који се руководи друштвеним вредностима, драгоцен“, (https://bif.rs/,18.јул 2013)

Године 1919. прослављени доајен филмске уметности прецизира да сопотски фестивал  данас представља једини преостали фестивал националног филма“.

 

На основу учињеног у Сопоту и подршке дела филмске јавности, слободан сам да још једном позовем све заинтересоване и надлежне да се ова истина потврди, и званично и практично.  Крајње је време да Србија добије национални филмски фестивал.

Основна порука је: СВЕ ЗА ПУБЛИКУ, која фестивалу даје космајску душу и без које ова манифестација не би могла да има епитет свечаности. А она га баш заслужује. У Сопоту, фестивалски дани су време славља и лепог расположења, и за домаћине, и за госте.

Последњих година, Космај и насеља у његовом подножју су више него пожељна дестинација многих за стални или повремени боравак. Многе од њих виђамо у  биоскопској дворани и шпалирима  радости и поштовања према филмским ствараоцима и њиховим делима.

Добродошли у нове деценије филмских свечаности под Космајем.

 

Александар Аврамовић

ранији селектор и садашњи уметнички директор ФФС

 

………….

*Овај прилог посвећујем успомени на велике уметнике и културне прегаоце: Стевана Јовичића (1936-2018), историчара српског и југословенског старог филма, дугогодишњег руководиоса Архива Југословенске кинотеке и филмског аутора, приређивача Монографије поводом 35-тогодишњице Филмског фестивала у Сопоту (2006) и Миомира Микија Стаменковића (1928-2011), значајног и плодног филмског редитеља, вишеструко награђиваног и поштованог уметника, рецензента наведене Монографије. Они су у овој публикацији пружили снажну подршку Фестивалу и мени лично (страна 29 и друге), што ми је увек био велики и драгоцени подстрек у раду.