Најстарији подаци о насељу

У Сечи, око извора Гајић и шире, постоје трагови неолитског насеља. Драгомир Маричић, који се аматерски бави археологијом, приметио је занимљиве детаље па је 1964. године позвао археолога Гордану Марјановић. Она је прегледом ископина констатовала са се у Сечи налази локалитет неолитске културе стар од шест до десет хиљада година. Драгомир Маричић је нашао камену секиру коју је изорао његов стриц Радоје. Сада се тај предмет налази међу експонатима Градског музеја у Београду.

У Дрвнику се на великој површини налазило античко насеље. Ту се и сада налази чесма са истоименим називом чији извор је каптиран у римско доба, а из исте каптаже долази вода и у садашњу чесму. На овом локалитету пронађен је римски новац из другог века наше ере и један клесањем издубљен камен који је служио као саркофаг.
У Вртачама, на Великој Капији, па и у самом центру Сопота приликом рашчишћавања плаца за подизање стамбене зграде пронађени су камени лавови, урне, остаци канализације, много керамике итд.

Настанак

Зачетак насеља Сопот је механа код извора Сопот, саграђена 1823. године по налогу Кнеза Милоша Обреновића. Ова механа била је направљена од дрвене грађе и покривена шиндром. Механа је служила као преноћиште на путу за Београд.
Кнез Милош је 1830. године заповедио званичним писмом капетану Јовану Вићентијевићу да му у Сопоту начини неколико колиба ради преноћишта. Колибе су саграђене (плац среске зграде, данас зграда Скупштине општине Сопот), те је кнез Милош са својом пратњом ноћивао када је прелазио из Крагујевца у Београд или обратно.
Прво помињање Сопота као места налазимо 1832. у писму туријског капетана Николе Катића кнезу Милошу у Крагујевац којим преноси молбу три села туријске капетаније за помоћ ради довршавања цркве у колубарском делу Шумадије чију је градњу Кнез одобрио.
Кнез Милош је 1836. заповедио старешини среза космајског Лазару Ивановићу Брки да му на месту где су колибе начини конак по плану који му је послао. Конак је саграђен од дрвеног материјала, патосан циглом, а састојао се из две собе, једном оџаклијом и кафе оџаком. Посебно је направљен ар за коње.
По дозволи кнеза Милоша подигнута је 1838. на месту механе, нова механа са аром. Око ове механе и конака кнеза Милоша настаје насеље Сопот.

Сопот се споро развија до последње деценије 19. века, али захваљујући централном положају у срезу Космајском, што је у ондашње време био раскрсница многих путева (за Тополу, Буковичку бању, Аранђеловац, Стојник, Београд), као и постојање конака кнеза Милоша у њему (правитељствене куће) узетог за среску канцеларију, Сопот је од 1842. стално седиште (столица) среза Космајског.
Сопот постаје насеље у другој половини 19. века, тачније од 1860. године. Око 1857. године Прока Недељковић, ћурчија из Београда отворио је радњу у Сопоту, а 1859. дозвољено је Обраду Мајсторовићу да отвори дућан у својој кући у Сопоту (кућа се налазила на месту данашње робне куће).

Молба Ропочевачке општине да се Сопот прогласи за варошицу 1882. године одбијена је с образложењем да Сопот нема услове да буде варошица по свом положају. Сопот се налази у котлини па се не може ширити, чинило се тадашњем среском начелнику Ђорђу Недићу, који је поводом молбе дао негативно мишљење, па је молба одбијена.

Године 1891. поднела је Општина по други пут молбу да се Сопот прогласи за варошицу. Иницијатори ове молбе били су угледни сопотски трговци Љуба Николић, Обрад Мајсторовић и Глиша Новичић.

Повод је уствари био решење Народне скупштине којим се ограничава продаја многих артикала по сеоским дућанима, којим је био угрожен опстанак тих дућана.

Одбор и Збор су подржали молбу са потписом 222 грађанина упућену министру унутрашњих дела који је потом тражио да се испитају све прилике овог места (економске, здравствене и социјалне) пре него што донесе одлуку.

Варош

Молба је позитивно решена 1893. када Краљ Александар Први Обреновић издаје указ којим се Сопот проглашава за варошицу.

Александар I

По милости божијој

и вољи народној

Краљ Србије

На предлог нашег министарства унутрашњих дела,

а на основу закона од 16. јуна 1866. године

решили смо и решавамо:

Да се место Сопот у срезу Космајском, округа Подунавског,

по изјављеној жељи његових становника прогласи за варошицу.

Почетком 20. века све су бројније занатлије у Сопоту. Они имају своје помоћнике (шегрте). Шири се раднички слој друштва у који почињу да продиру социјалистичке идеје и они почињу да се организују у радничка друштва и организације.